Divan proljećni dan, a još vikend. Park šuma preplavljena ljudima svih
starosnih dobi. Razdraganost prirode u šarenom proljećnom ruhu prate veseli
povici djece kojima je dosta ograničenja nametnutih od strane zime.
Nekim novim članovima našeg društva ovo je prva ili jedna od prvih
šetnjica. Toplo vrijeme, svjež vazduh, šarenilo boja i zvukova. Jednom riječju
gomila zanimljivih utisaka. Treba energije da bi se sve to valjano ispratilo.
Gledaj tamo, posmatraj ovamo, pokušaj da shvatiš šta je ona nasmijana teta
pričala, da li je onaj dječak želio da se igra kada je pružio svoj autić, onaj
psić je sigurno očekivao da bude pomažen,... ? Puno pitanja, zaključaka,
doživljaja, pa je potrebno i mnogo energije. U takvoj situaciji, pa ko ne bi
ogladnio?!
Zanimljivo je sve, ali da bi se moglo posvetiti narednim nadasve
zanimljivim dešavanjima, neophodno je prvo malo prezalogajiti. Dajem mami
doznanja da je vrijeme za obrok, a ona nešto odugovlači. Posmatra oko sebe,
razmišlja. Ništa mi nije jasno. Vjerovatno me nije shvatila. Malo odlučnije i
glasnije ponavljam da imam potrebu za hranom. Mama se, u toku ova tri mjeseca
otkako sam stigla na ovaj svijet, nikada nije ovako oglušila o moj zahtjev.
Djeluje mi zbunjeno, kao u neprilici.
Pored nas prolaze ljudi, neko nešto gricka, drugi piju, a ja sam i gladna i
žedna. Kako da mami to nije jasno?! Sve što je potrebno za moj obrok ima kod
sebe, tako da mogućnost da je zaboravila moju hranu otpada.
Vidim da je uznemirena. Uzima me, ali i dalje gleda lijevo – desno,
pogledom tražeći nešto što izgleda ne uspijeva da uoči.
»Mama, tu sam. Tik uz tvoje srce.«
Čujem ubrzane otkucaje. O čemu se radi? Hrana je tu, ne mogu više da čekam.
»Ako i dalje budeš odugovlačila sa davanjem mog obroka, moraću baš glasno
da ti stavim doznanja da ne mogu više trpjeti glad i žeđ.«
Jedan, dva, tri,... E, sad je već stvarno dosta. I moje strpljenje ima
granice. Jeste da stalno govoriš kako sam dobra beba i da mi to izuzetno prija.
Tačno i da se svim silama trudim da tako i ostane, ali sada već ne mogu više
čekati.
Eto, moj glasan plač te je unervozio još više. Ipak, doprinio je da napokon
doneseš tu odluku da me nahraniš. Kao da je to neka velika odluka oko koje
treba toliko razmišljati. Nikada ranije to nijesi radila. Ne znam šta je sada.
Hrana! Napokon! Znaš onaj osjećaj kad baš puno izgladniš. Uh, nije
prijatan. Ali, sada je sve kako treba. Omiljeno jelo i piće su tu, nježni
zagrljaj, udoban položaj u najsigurnijem i najtoplijem naručju, najljepši
osmjeh na svijetu koji pripada mojoj mami, topli zraci sunca, cvrkut ptica,
graja djece, sve je divno baš onako kako sam mogla zamisliti slušajući zvukove
tokom boravka u stomaku.
»Hej, šta je ovo?! Zašto stavljaš tu maramu preko ramena tako da i meni
prekriva glavu? Sada ne vidim tvoje lice, više me sunce ne miluje. Nije u redu
to tako? Zašto to radiš? Hoću da uživam u šarenilu boja i toploti kojom me
sunce miluje. Ne shvatam zašto je to nemoguće ako hoću da jedem?! Pored nas
prolaze brojni ljudi, djeca odrasli, uživaju u danu i kada su gladni jedu.
Dakle, to može da ide jedno sa drugim. I tebe sam mama vidjela kako jedeš, a ne
prekrivaš sebi glavu. Ni kod kuće to meni ne radiš. Nije mi ništa jasno. Baš
ništa. Više nijesam ni gladna. Eto, uzela sam koliko mi je neophodno i sad bih
opet da posmatram šta se dešava oko mene, kad već jedno s drugim ne može
istovremeno. Ali, malo sam i tužna. Sve je ličilo na savršen dan, a sada moram
da biram između hrane i uživanja u čarima koje me okružuju.«
Mama izgleda kao da je doživjela olakšanje kada sam joj stavila doznanja da
više neću da jedem. Kad bi mi bar neko mogao objasniti o čemu se radi.
Ona beba koju majka drži u naručju na klupi preko puta nas takođe je
gladna. Čekaj, pa i njena mama se ponaša baš kao moja. Odugovlači, gleda oko
sebe,.. Počeću da mislim da bebe ne treba da jedu van kuće. Niko mi to nikada
nije rekao. A, i ne djeluje mi pravedno. Odraslima to niko ne brani, zašto bi
onda nama?
»Tako sam se ja snebivala i nijesam znala šta da činim kad sam rodila prvo
dijete«, pojavi se pored nas jedna divna gospođa sa blagim osmjehom.
»Onda sam shvatila da imam opciju da sjedim sa djetetom kod kuće prvih par
mjeseci dok ne počne da jede čvrstu hranu ili da se ponašam najnormalnije, da
idemo u šetnje koje nam obojema prijaju, pa kad je dijete gladno da ga
nahranim. Mnogo mi je bliža bila ova druga mogućnost. Izašli smo, dan je bio
baš poput ovog, nije prošlo ni pola sata, sinčić se oglasio. Bilo je vrijeme za
obrok. Sjela sam na klupu i nahranila dijete. I tako svaki naredni put, sa sve
troje djece. Neki prolaznici su gledali mrko, drugi sa osmjehom, treći nijesu
ni registrovali, a meni ni danas nije jasno šta ima strašno u tome. Dijete jede
i tu se stavlja tačka.«
Potreba za hranom i tečnošću je elementarna potreba svih živih bića. Smatramo
nehumanim uskraćivanje istog. Dojenje je način hranjenja najranjivijih među
nama, ne po nametnutim pravilima i rasporedu, već po izraženoj potrebi!
