Poznanici, koje ne viđam često, znaju da me zbune, zapravo, odgovarajući im
na uobičajeno pitanje, zbunim samu sebe saznanjem da vrijeme ide, teče svuda
sem u mom viđenju stvari.
»Kako su dječica? Oni su već veliki.«
»Da, on je krenuo u školu, a ona je još uvijek beba«, moj odgovor.
Da nije škole, vjerovatno bih i za njega govorila da je bepče, koje je
prohodalo, priča, istina sam se oblači, jede, pa ima i simpatiju, zna sva
slova, zbuni me često svojim pitanjima i odgovorima..., ali je beba!
Polazak u školu me je trgnuo, pa sam shvatila da beba ima svoje društvo, razvija sve više sopstvena interesovanja,
zakoračio je u svijet stalnog učenja i sticanja novih znanja, postavlja sve
komplikovanija pitanja, daje neočekivane odgovore, i jednostavno, odrasta.
Sažvakala sam to do ove faze, nekako. Znam da izazovi tek predstoje, ali
polako, jedan po jedan zalogaj, da se ne zagrcnem.
Pravo da tepam, mazim i bebim, imam još uvijek, mada je pitanje dana kada
će to početi da smeta.
Ali, zato tu je prava beba. Sestrica »odraslog« brata, još uvijek je daleko
od škole, čini se da je svi sa punim pravom nazivamo bebom i biće to sve dok ne
dođe do te velike prekretnice.
Ne nosi više pelene, ali beba je. Ljuti se ako pokušamo da je nahranimo,
želi sama, ali i dalje je beba. Kolica, krevetić, i slične stvari smo davno
izbacili iz upotrebe, ali to ne mijenja stvar, ona je beba!
Imitira svog brata, sjedi sama u stolici dok je frizer šiša, uživa dok
posmatra balerine, želi da pleše, sve je to tako bebeće.
A, onda dolazi prva priredba, prva recitacija, prvo ubjeđivanje oko važne
stvari - koju trakicu za kosu odabrati. Iznosim haljine, suknjice, majice,
pokušavam da je zamislim u svakoj zasebno, razmišljam koja bi bila
najprikladnija. Na korak sam da prelomim između tirkizne i lila, kad čujem »Hoću ovu!«
I ta bi odabrana. Odabrala ju je sama! Možda nam se nijesu poklopili ukusi,
ali izbor koji se odnosi lično na nju, sama je načinila. Ionako, sve da sam
pokušala da je ubjedim da bi bila bolja neka druga haljinica, znam da ne bih
uspjela. Nijesam ni pokušala, ne zato što se povlačim ili osjećam nemoćnom, već
zato što ne želim da gušim njene prve korake u samostalnom odlučivanju. Tu ću
biti kasnije da ukažem, savjetujem po pitanju nekih ozbiljnijih stvari, ali
zašto bi sada nosila haljinu koja se više dopada meni, a ne onu koja je po
njenom izboru?! Pa ona je nosi, red je da se poštuje njena volja.
I tako, bebi više nije svejedno šta ću joj obući, sama bira.
Dolazimo do stepenice, simbolički i bukvalno, instinktivno pružam ruku da
je pridržim, a ona mi je sklanja, hoće sama. Zna da može pasti, desilo joj se
to već jednom, ali želi da pokuša. Stojim iza nje spremna da reagujem istog
trenutka ako zatreba, ali je puštam, neka pokuša.
Ni ona više nije beba, znam. Nemam prava ni jedno ni drugo sputavati svojim
osjećajem ušuškanosti u bebeći svijet, ali mi niko ne može zabraniti da ih, ma
koliko godina imali, posmatram kao svoje bebe. Često neće biti prikladno to da
ispoljim, ali osjećaj u srcu mi niko ne može oduzeti. Kada pitate majke, bebe i
godine nemaju mnogo dodirnih tačaka.