Roditeljstvo i starateljstvo u
savremenom (internet) društvu su prepuni izazova i
neuporedivo kompleksniji nego unazad par decenija. To je činjenica koju nije
potrebno posebno obrazlagati. Ipak, svakodnevno je postajemo svijesniji, jer se
podsjetnici javljaju u raznim oblicima i dodatno usložnjavaju cijelu tu sliku.
Desila se jedna, ne neobična, ali
situacija koju sam nedugo potom povezala sa nečim sličnim, ali mnogo
prisutnijim i rasprostranjenijim na internetu.
„Ja svakom sve u lice kažem, pa neka se
ljuti ko god hoće“, reče koleginica nakon što završi ničim izazvan poduži
monolog čija je okosnica bila nova koleginica i“nemoral“ koji se ogleda u
njenom stilu oblačenja. Okrenu se i ode pravo kod nje. Svi zaustavismo disanje
ne vjerujući da će svoje nevaspitanje podvesti pod otvorenost. U trenutku
pomislih otkud joj tolika sloboda da sudi i da joj saopštava svoje mišljenje.
Misao mi osta nedovršena, jer je presječe: „Divna ti je ta haljina, baš umiješ
da je nosiš“, koje je neočekivano stiglo iza napola otvorenih vrata, izgovoreno
ne znajući da je dovoljno glasno i suviše blizu da se ne bi čulo.
Nije ovo pojava nastala nedavno, ali je
sve prisutnija. Potreba da se oči u oči udjeljuju
komplimenti, a iza leđa da prospemo sve ono što
mislimo i ne mislimo o nekome, ili o osobi koja nema veze sa tom o o kojoj
je riječ, ali nakupljenu jed valja izbaciti.
Društvene mreže su se pokazale idealnim
prostorom za širenje ove pojave. Pseudonim je oklop, zaštita od posljedica,
osuda na koje bismo mogli naići i otvara čist put za prosipanje nataložene
gorčine po raznim osnovama.
Postoji uvijek aktivna grupa, konstantno
spremna na kritikovanje. U zavisnosti od toga ko ili šta je predmet kritike,
svi, bez obzira na stepen i vrstu školske spreme, zanimanje ili iskustvo,
postaju eksperti u svim oblastima. Svakodnevno se rvemo, manje ili više
uspješno, sa svojim tekućim poslovima, obavezama, problemima, nedoumicama, ali
kada su tuđe stvari u pitanju, tu nemamo nikakvih dilema i u svakom trenutku
znamo šta je nabolje i imamo najefikasnije rješenje.
Nećak, pubertetlija, u školi je čuo slijedeću informaciju –
Napadnuti su doktori, jer su uobraženi i ne rade svoj posao kako treba. I
dolazi sa gomilom pitanja – Kako je moguće da ljekari koji se toliko dugo
školuju i mnogo uče, ne znaju da rade to što su učili? Zašto su uobraženi? Da
li to znači da su rekli pacijetima da neće da ih liječe? I posljednje, ali
nikako manje važno, da li je u redu zbog toga izbiti ih? On je sklon da vjeruje da jeste, jer su učenici među
sobom to komentarisali, svako je nadograđivao priču svojim informacijama, i
došli su do zaključka da se moraju saglasiti sa svim tim negativnim
komentarima, jer svi ti ljudi imaju razlog zbog kojeg iznose negativno
mišljenje.
Napadnuti su ljekari iz Urgentnog centra,
komentari na društvenim mrežama se odnose na ljekare uopšteno, a komentari
nećakovog društva se odnose na ... može na bilo koga što se njih tiče, jer o
oblasti koju komentarišu skoro da ne znaju ništa.
„Urgentni centar je samo jedna
organizaciona jedinica Kliničkog centra koja funkcioniše u specifičnim uslovima
budući da tu dolaze pacijenti iz cijele zemlje, u stanjima različitog stepena
hitnosti, obavlja se veliki postotak dijagnostičkih procedura,... Dakle,
ljekari u Urgentnom centru funkcionišu u drugačijim uslovima od kolega u nekim
drugim organizacionim jedinicama, što ih ne čini manje odgovornim, naprotiv.“
To
je prvo objašnjenje koje sam dala svom nećaku, tek da stekne sliku o ambijentu
na koji se odnosi priča, jer o tome ne zna apsolutno ništa.
„Nakon toliko godina učenja sigurna sam da
znaju svoj posao, ali isto tako, bilo bi suludo očekivati da svi imaju isti
nivo znanja i sposobnosti“, to je drugi odgovor.
„Da li im se dešavaju greške? Da. Da li su
one teže nego kada se greške dese u nekim drugim profesijama? Jesu, mnogo,
neuporedivo, nemjerljivo. Zašto se dešavaju greške? Ne bi bilo ispravno da
komentarišemo na bilo koji način osim da je svaki slučaj priča za sebe i da
podrazumijeva konkretne okolnosti? Da li su ljekari uobraženi, pitanje je isto
kada bi pitao da li su uobraženi pripadnici bilo koje druge profesije,
zajednice, naroda, ljudskog roda. Karakterne osobine se ne bi smjele vezivati
za profesiju. Bavljenje određenim poslom ih eventualno može naglasiti, ali ne i
napraviti. Arogantan odnos ne može naći opravdanje ni u jednoj profesiji.
Arogancija se ne uči tokom školovanja, to je potreba čovjeka da svojim stavom
pokaže da je vrijedniji od drugih i aroganciju ćeš pronaći bilo gdje, a obično
je maska za veliku nesigurnost.
I na kraju, da li ih zbog toga ili bilo
čega treba „izbiti“? Ko ima pravo da nad drugom osobom primjeni fizičku silu? „Nije
imao drugi izbor“, „prekipjelo mu je“, da li to zaista mogu biti opravdanja?
Šta je postigao time? Istjerao neku svoju pravdu? A, već sjutra se pokajao. Da
li može biti satisfakcija podrška grupe dežurnih komentatora koji su aktivni
samo kada treba sipati osude? Da je razmislio o onome što će uraditi, da li
misliš da bi ipak nasrnuo, ne na ljekara, nego na bilo koga? Ako i bi, šta to
govori o čovjeku? Ako ne bi, zar onda nije ludost to što je uradio?
Da, i meni nekad, kako kažeš, pukne film.
Izgovorim tada što inače ne bih i dok izgovaram već se kajem. A možeš li
zamisliti kakvo je kajanje nakon nepromišljenog postupka, pa još fizičke
agresije?“
„Ali, ljudi na internetu komentarišu da su
imali gomilu negativnih iskustava, pa nije ni čudo da se ovo dešava“.
„A, da li misliš da su ti ljudi pomislili
da bi njihove riječi mogle potpaliti vatru? Znaš li kako funkcioniše psihologija
mase? Ljudi u masi ili gomili imaju sklonost da počnu da razmišljaju i da se
ponašaju drugačije nego što bi to činili kao individue, upravo zahvaljujući osjećaju
ušuškanosti u anonimnost i pripadanju skupini onih koji slično razmišljaju. U pronalaženju
saglasnosti kod drugih članova mase pronalaze uporište. A da li su svjesni
posljedica? Nijesam sigurna da jesu u konkretnom slučaju. Idu sa ciljem da
kritikuju ono što nije dobro. Takav cilj sam po sebi nije loš, naprotiv. Ali,
način na koji se želi postići cilj je diskutabilan. Iznošenje kritika na
društvenim mrežama dovodi do disbalansa koji možda ne odgovara realnom stanju
stvari. S jedne strane, imamo grupu raspoloženu za kritiku, a sa druge strane
imamo one koji bi mogli iznijeti pozitivna iskustva, ali to ne čine da ne bi
naišli na osudu, ne žele da skreću pažnju na sebe komentarom koji bi se
izdvajao jer ide u suprotnom pravcu. Na kraju imamo i nezainteresovane. I šta
nam ostaje – gomila negativnih komentara. Onome ko je imao makar jedno
negativno iskustvo, ovi komentari će biti dovoljni da formira svoj stav. Takvih
je najviše, jer svi smo imali neko negativno iskustvo sa pripadnicima svake
profesije, privatno ili poslovno. Ali, ne formiramo na isti način svoj sud o
svima. Postoje profesije koje su sa razlogom izloženije javnom sudu. Ali,
pojavom društvenih mreža i omogućavanjem svakom pojedincu da iznese stav (a
način, uslovi formiranja istog, postojanje ili nepostojanje određenih
tendencija da se oblikuje i iznese baš takav stav) došli smo u situaciju da se
može i neargumentovano suditi o nekom. Kada imaš skup takvih mišljenja, teško
je razlučiti koja su i koliko utemeljena ili neutemeljena. Evo, ti si na osnovu
pepričavanja i tuđih iskustava već na putu da izgradiš negativan stav. A, ja te
sad molim da dobro razmisliš i odgovoriš mi na čemu se takav tvoj stav temelji.“
Istinski se zamislio, a onda odgovorio „ne
znam“.
„Ne znaš, a došao si sa mišljenjem da je
sve to o čemu ste govorili da se desilo opravdano“.
„Pa, u priči je zvučalo tako“.
„Mnogo šta u priči zvuči kako nije. Ili možda
jeste. Ali, ti ne možeš da donosiš zaključke na osnovu tuđih priča, komentara i
iskustava. Svoje stavove treba da zasnivaš isključivo na vlastitom iskustvu,
povezivanju, razmišljanju i zaključivanju, samo na taj način nikada nećeš
pogriješiti i nećeš se osjećati loše jer si shvatio da si od sebe napravio
budalu kada si postupio pod uticajem tuđe priče.“
„Zvuči razumno“.
„I još nešto. Trudi se da se kloniš
generalizacije.“
„Jedan loš ljekar ne znači da su svi
loši“.
„Ne ljekar, nego bilo koji čovjek. Svi smo
mi individue i jedino mi znamo šta se događa u našim glavama i sa čime
raspolažemo. Ako u tvom odjeljenju ima jedan ili čak par loših đaka, to ne
znači da ste svi u odjeljenju loši, zar ne? Možda se među vama kriju geniji. A
zamisli da je nastavno osoblje sklono generalizaciji, pa npr.prof matematike
izvede prvo tri đaka i oni ne znaju da urade zadatak kako treba, a svi ostali
znate. Ali, nastavnik se iznervira i na osnovu njihovog učinka donese zaključak
o svima vama. Ne bi bilo fer, zar ne? Previše uprošten primjer, priznajem.“
„Ali, pomogao je da shvatim poentu“.
„Evo još jedan primjer. Psiholozi smatraju
da ljudi koji su skloni da na društvenim mrežama negativno komentarišu štošta
imaju neke lične probleme i da im je to neka vrsta ventila. Šta sam uradila
ovom rečenicom?“
„Generalizovala, haha“.
„Tačno, a to ne želimo“.
Нема коментара:
Постави коментар